Piše: Dragan Perišić


Pozvan sam nedavno telefonom u Upravu policije radi da­va­nja iz­ja­ve u svoj­stvu gra­đa­ni­na. Ka­zao sam da sam već tim po­vo­dom dao iz­ja­vu 2014. g. In­spek­tor je in­si­sti­rao da do­đem, što sam i uči­nio.
Slu­žbe­nik je bio ko­rek­tan, sve do mo­men­ta ka­da je tra­žio po­dat­ke iz­van mo­je lič­ne kar­te ko­ju sam pri­lo­žio. Na­i­me, sve osta­lo re­le­vant­no na­la­zi se u ba­zi po­da­ta­ka u MUP-u. Pi­tao me za mje­sto ro­đe­nja. Za­što? Ako mo­že mi­ni­star po­li­ci­je Ra­ško Ko­nje­vić da na saj­tu Vla­de CG ne sa­op­šti svo­je mje­sto ro­đe­nja, a du­žan je to da ura­di kao jav­ni funk­ci­o­ner, što bih mo­rao to da či­nim ja, obi­čan smrt­nik? (Mo­žda Ra­ško i ni­je ro­đen, mo­žda ga je do­ni­je­la ro­da? Ro­da iz ro­da Ci­co­nia ci­co­nia.)
Re­kao mi je vr­lo ne­pri­stoj­no i uvre­dlji­vo: da sam do­kon i da škra­bam. Ka­kva dr­skost i ne­va­spi­ta­nje! Ra­ni­je pre­ko te­le­fo­na ka­zao je da tre­ba da do­đem da po­ja­snim ne­što, a u ži­vom kon­tak­tu ni­je znao šta tre­ba da po­ja­snim. Šta da po­ja­snim, mi­slim se, ka­da je u mom do­pi­su sve kri­stal­no ja­sno. Mo­žda da po­mu­tim?
„Ne ra­zu­mi­jem se u pro­je­kat, ni­sam gra­đe­vi­nac, ja sam eko­no­mi­sta“, ve­li. Pa što me on­da, ko­ga vra­ga, zo­ve, a ne zna šta je to što tre­ba da po­ja­snim? A u pod­ne­sku ko­ji je imao de­talj­no sam iz­lo­žio sve što je u me­ri­tu­mu. Sa­da se mo­je po­ja­šnje­nje sve­lo na po­na­vlja­nje pret­hod­nog.
On­da lo­gič­ka bom­ba! Či­sto pan­dur­ska. Mla­đa­ni in­spek­tor sa zveč­kom, par­don, sa znač­kom, na kra­ju pi­še dvi­je ču­do­vi­šne re­če­ni­ce ko­je su u ko­li­zi­ji: „Na za­htjev gra­đa­ni­na iz­da­ta je ko­pi­ja za­pi­sni­ka i Gra­đa­nin ni­je zah­ti­je­vao ko­pi­ju za­pi­sni­ka?
Po­tom je aro­gant­no po­vi­še­nim to­nom (lju­ba­zno sam ga opo­me­nuo ga da spu­sti, mi­slim ton) po­na­vljao stu­pi­di­ju, ne­bu­lo­zu: „Va­žno je sa­mo to što je pod­vu­če­no!“(?) Ni­sam uspio da ka­žem da ne­do­sta­tak zna­nja ne mo­že na­do­mje­stiti ja­či­na gla­sa, da ne ka­žem dre­ka! Ni­ka­kvi vi­so­ki de­ci­be­li ne­će opo­vrg­nu­ti bit da su na­ve­de­ne re­če­ni­ce u ne­sa­gla­sju. Is­klju­ču­ju se. Slič­no kao pro­ti­vr­ječ­nost u poj­mo­vi­ma (Con­tra­dic­tio in adjec­to). Tre­ba­lo bi ma­lo da se edu­ku­je, pa da sa­zna da u nas po­sto­ji i po­slo­vič­no vred­no­va­nje zna­ča­ja: „Nje­go­va je po­sled­nja“. Da­kle, po­sled­nja re­če­ni­ca je zna­čaj­ni­ja od pret­hod­ne. A u prav­noj na­u­ci po­sto­ji i stav: „Lex po­ste­ri­or de­ro­gat le­gi pri­o­ri“ – po­sled­nja nor­ma uki­da pret­hod­nu.
Da se edu­ku­je? E, tu sam grd­no oma­šio. Jer, MUP je, ko­li­ko znam, hram mu­dro­sti, kon­cen­trat zna­nja. Ra­sad­nik mo­zga. Si­va ma­sa u pla­voj uni­for­mi. Dok­tor Bo­žo, Ma­gi­star Ve­ljo... A men­tor Mu­jo. Na­u­ka iz pen­dre­ka. Mo­žda ima di­plo­mu ne­kog pri­vat­nog gla­so­vi­tog uni­ver­zi­te­ta, re­ci­mo: Me­di­te­ran, Ju-di-dži, Dži-gi-dži...? Ili Bra­ća Ka­rić, Me­ga­trend, Me­ga­ble­ja...? Mo­gu­će iz Čač­ka, Za­je­ča­ra, Pe­ri­na Ha­na...? Uni­ver­zi­te­ti od­re­da vi­so­ko po­zi­ci­o­ni­ra­ni na svjet­skim re­fe­rent­nim li­sta­ma, uklju­ču­ju­ći i Šan­gaj­sku. Da za­sje­ne sve ove dr­žav­ne.
Na­po­kon, ja na­iv­no mi­slio da ni­sam do­kon, već na­pro­tiv, da mi je sva­ki mi­nut dra­go­cjen. Imam mno­go da ura­dim. Do­sta da pro­či­tam, na­u­čim („Čo­vjek se uči dok je živ.“) Po­ne­što da na­pi­šem, na­sli­kam, ri­je­šim ko­ji za­da­tak iz na­u­ke...
Pi­tam se ni­je li, mo­žda, ne­ko dru­gi do­kon, pa me­ne, du­bo­ko u sed­moj de­ce­ni­ji, ki­nji ne­po­treb­nim od­la­skom u MUP? Je li to u ve­zi sa iz­bor­nom go­di­nom? Ho­će li i da­lje ne­ki „struč­ni, ospo­so­blje­ni i do­stoj­ni“ po­li­ca­jac ka­da mu se dig­ne kur.. (ku­raž, da ne bu­de za­bu­ne – fr. co­u­ra­ge hra­brost) da me de­ran­ži­ra, od­u­zi­ma mi dra­go­cje­no vri­je­me, i su­vi­šno zo­ve da dam iz­ja­vu ko­ju sam dav­no dao, sa­mo da bi on po­pu­nio for­mu, pri­vid, da je ne­što ura­dio, a su­šti­nu ni­je ni do­ta­kao, jer se „ne ra­zu­mi­je u to“? A da ni­šta, ama baš ni­šta, ne pre­du­zme pro­tiv prisvajačā za­jed­nič­kog pro­sto­ra ko­ji, oso­ko­lje­ni ne­či­nje­njem dr­žav­nih or­ga­na, ši­re svo­je ka­fi­će, bez gra­đe­vin­ske do­zvo­le (kri­vič­no dje­lo ko­je se go­ni po slu­žbe­noj du­žno­sti). Pa iz i is­pred njih ne­sno­snom bu­kom, ri­kom, puc­nja­vom, mu­zi­kom... „za­či­nja­va­ju“ mi­ran ži­vot kom­ši­ja­ma.
Bit­no je da ni­ko, ni: 1) in­spek­ci­ja, ni 2) po­li­ci­ja, ni 3) tu­ži­la­štvo ne­će da pre­du­zmu ni­je­dan dje­lo­tvo­ran ko­rak da za­šti­ti vla­sni­ke sta­no­va u svo­jim do­mo­vi­ma od na­sil­ni­ka, od ko­jih ne mo­gu ima­ti spo­koj.
Shva­tam da Pod­go­ri­ca ne­ma zo­o­lo­ški vrt gdje bi se mo­gli na­ći u svom pri­rod­nom am­bi­jen­tu i do mi­le vo­lje upra­žnja­va­ti ne­ar­ti­ku­li­sa­ni kri­ci, ali baš u stam­be­noj zgra­di – to je već ma­lo mno­go.
Ko­li­ko vi­dim omla­di­na nam sa­mo hr­li u ka­fa­ne, ka­fi­će, koc­kar­ni­ce, kla­di­o­ni­ce, ka­zi­na... Sve nam ode u k... Sto­ga pred­la­žem gra­do­na­čel­ni­ku, bu­du­ći da su na po­me­nu­tom mje­stu pro­jek­tom pred­vi­đe­na dva ma­la pro­sto­ra ko­je je vla­snik bit­no pro­ši­rio pre­tvo­riv­ši ih u je­dan – ka­fić, da, dr­že­ći se i da­lje fa­mo­znog „k“, ovaj put, pred iz­bo­re, otvo­ri knji­ža­ru. I či­ta­o­ni­cu.
Evo, jav­no obe­ća­vam, ne­ka me dr­ži za, ho­ću re­ći: za ri­ječ, po­klo­ni­ću ka­fe­dži­ji iz svog skrom­nog knji­žnog fon­da dvi­je knji­ge. Jed­nu za knji­ža­ru, dru­gu za či­ta­o­ni­cu. Opra­štam mu ote­te: hod­nik i tro­to­ar. Ne­ka nam omla­di­na ma­lo i či­ta. Ma­kar i u uzur­pi­ra­nom pro­sto­ru. Pa ne­ka mal­či­ce i za­ur­la na Do­sto­jev­skog i Šek­spi­ra.
A gra­do­na­čel­nik je, sje­ti­te se, u pred­iz­bor­noj kam­pa­nji na­ja­vio um­no, ka­ko i pri­li­či in­te­lek­tu­al­cu od for­ma­ta, da: „Ovom gra­du tre­ba knji­ža­ra, ra­znih ma­ni­fe­sta­ci­ja to­ga ti­pa“. Pod­sje­ćam ga, ne­ću da ga dr­žim za ri­ječ.